Ako je otišao svak’ ko valja – ko je ostao?

Malo ko. Dekapitovanje stanovništva je prava definicija provincije. Odliv mozgova u inostranstvo se dešava svakih 30 ili 40 godina. Ko odlazi u inostranstvo? Onaj ko je vredan i zna da radi, ko može da nauči jezik i ko je školovan i koga tamo čeka neki prijatan posao. Kao što veliki procenat lijepih cura   kad – tad završi u Milanu uverene da će dobiti stalno zaposlenje, ostavljajuci svoje simpatije kod kuce,  tako i naši mozgovi odlaze „tamo daleko“. Ako bi sve te lepe žene sada hodale oko nas, Balkan bi bio jedna velika modna revija. Isto je i sa mozgovima: ukoliko nijedan ne bi otišao, Balkan bi postao konglometar mozgova. A odliv mozgova je redovan, ali i periodičan i vanredan, zbog silnih sukoba, ratova kriza i svih ostalih produkata dominantne gluposti koja vlada.

Do kada će biti jedno te isto?

Kada budemo imali kućni savet u zgradi kao instituciju koja je u stanju da donese pravila koja će, potom, neminovno i poštovati, tada možemo da kažemo da je društvo ovladalo osnovnim normama ponašanja. Ali, ako mi nismo zajednički sredili ulaz u našu zgradu, ukoliko nismo zamenili sijalice i učinili da cevi ne cure, nema tog predsednika ni političke elite koja će taj narod odvesti bilo gde. Osim u siromaštvo i ratovanje. Dakle, kakav narod, takva vlast.

Izabrali ste, za svoj pesnički „govor“, ironiju i sarkazam. Zašto?

Ironija i sarkazam su elitistički alati. Takva pesnička tehnika je osuđena na marginalizaciju. Direktan govor bez metafora je najjači metod.
  Moja ambicija nije toliko velika, da bih napustio skromnu, ali udobnu poziciju alternativnog umjetnika.

Koliko takvog direktnog govora ima u Vašim pesmama?

Ne znam. Ali, znam da još uvek nismo dovoljno proučili Džonija Štulića i njegovu poeziju. A svi bi trebali da naučimo njegove pesme napamet, pa kada to savladamo i kada na tome diplomiramo, možemo da se bavimo drugim stvarima.

Spominjete Štulića koji je u nedavnom razgovoru za NIN rekao da će jednog dana, kada se bude pravila rokenrol istorija ovih prostora, ostati samo pet pesama „Azre“ i pet pesama „Bijelog dugmeta“. Kako to komentarišete?

Skoro da je tako. Treba samo sačekati dovoljno vremena, da zaborav pojede ovu epohu, i zaista, tada će ostati i pet „Azrinih“ i pet „Dugmetovih“ pesama, a „Indeksi“ i „Smak“ će imati dve numere. Da, i „Riblja čorba“ je imala nekoliko dobrih pesama. Ali, Džoni Štulić je najznačajnija ličnost rokenrola, jer on živi to što peva. On u potpunosti stoji iza svojih pesama. Najdragocenija činjenica koja govori u prilog tome da je on najveći roker je to što on nije dozvokio sebi da okupi ponovo „Azru“ i time demistifikuje mit koji se oko te grupe godinama stvarao. Sa druge strane, „Bijelo dugme“ se okupilo ponovo, jer je, za razliku od „Azre“, materijalno pojelo duhovno, ali je baš zbog toga dobro da se ove dve grupe posmatraju u paru. Kao jin i jang.

Važan element Vaših pesama su psovke. Kada se i zbog čega psovka pojavila u Vašim pesmama?

One oduvek postoje u meni. Odrastao sam u liberalnom ambijentu: moja majka je profesor književnosti, a otac mi je arheolog. U našoj kući se čitao Gijom Apoliner, Markiz de Sad, Rable, Vuk Karadžić sa posebnim pesmama i poskočicama. Meni je zanimljivo što se ljudi toliko potresaju oko psovki i psovanja, a iznenađuje me i lažni moral koji to zgražavanje prati. Ljudi koji lažu, kradu i kurvaju se zgražavaju se kada neko kaže kurac! Međutim, kako sam dobio klince i kako su počeli da razgovaraju sa mnom, uveo sam „mentalnu higijenu“, a potreba za psovanjem je gotovo i prestala.
Kada sam počeo da sviram, mejnstrim je bio samo dosadan, ali kuturan, pa ga je trebalo razdrmati. Nekada se pre udarnog termina dnevnika mogao slušati  Betoven, pa čak i Prokofjev. Taj ambijent je tražio kontrapunkt.
   A danas, kada je mejnstrim gomila polupismenih žena koje zapomažu obučene kao kurve sa ulice, oseća se potreba da se to glavno strujanje dodatno ne razdrmava, nego da se utiša, izoluje, skloni od očiju adolescenata.
 Danas je više nego ikada potrebna prava, urednička cenzura. 

Šta je dobro, a šta loše donelo ono što ste naslovili kao „urbano“ u istoimenoj pesmi?

Ti sadržaji koje grad nudi najzanimljiviji su ljudima koji žive na periferiji.
U  prigradskim naseljima. Ti  potrošački, puki sadržaji nisu zanimljivi ni ljudima koji žive u gradu, jer nije namenjen njima, a nije interesantan ni ljudima se sela. Prigradski pogled na svet je to „urbano“, opisano u pjesmi.
Aluminijske felne i lažni roleksi, estetika iz porno filmova. Bezukus.

Pesma „Amerika i Engleska“ je svojevremeno cenzurisana, pa je prvobitni naslov „Kataklizma komunizma“ promenjen. Postoji li danas (auto)cenzura?

Danas je tržište najveća anticenzura, jer je većina ljudi neobrazovana i zanimaju ih samo najjednostavniji oblici zabave. Sve što je sadržajno, bitno i značajno većinu uopšte ne interesuje. Baš zbog toga je tržišno ponašanje medija najefektnije anticenzura, a mi smo svedoci činjenice da nam se 24 sata serviraju raznorazne gluposti. Tu ne pomaže ništa, osim da se tržišni pristup rukovodjenja medijima jednostavno ukine. Zakonom.