Vaša muzika i tekstovi, poznati su po svojoj refleksivnosti i originalnosti, i to u smislu da, čak i ako predstavljaju interpretaciju nečeg poznatog, onda ona daje sasvim nov, često kritički, uvid u poznatu temu; Tako se, jedan od glavnih postulata umetnosti, ''nije važno ŠTA, već KAKO'', čini potpuno zadovoljen Vašim radom. Kada se pogleda Vaš radni prostor, vidi se dosta neobičnih predmeta koje ste transformisali u nove, zanimljivije svrhe...
Pa meni je recikliranje, zapravo, strašno draga aktivnost i ja otkad znam za sebe, skupljam i usvajam neke predmete koje dobijam od drugih ljudi kojima više ne trebaju - neke pronalazim čak na smeću i darujem im novi život. Stvar je u kreativnosti – što je za nekoga smeće, za drugog je blago. Citiracu geniojalnog slikara Voja Stanica: «Volim da pronalazim ljepotu u ruznim stvarima.»
Evo, na primer, došao sam do parčeta bidermajer štofa, koje je ostalo od presvlačenja neke fotelje i njime sam obložio svoje pojačalo, pa dekorativni efekat nije izostao.
Iznad vrata mog studija vide se nekakvi auspusi – to su, zapravo, koljena od vodovodnih cijevi a služe da i kad su vrata zatvorena, tu postoji ventilacija, jer je to podrumska prostorija...
Zidovi studija su obloženi kartonima za jaja, jer je poznato da su to dobri zvučni apsorberi za visoke tonove. Tako je nešto, prvobitno deo prehrambene industrije, započelo novu karijeru u umetnosti i muzici.
Šareni, dečji kišobrani su, očigledno, odlični abažuri za svijetlo. Jedan plastični model ženskog torza sa glavom na kojoj je perika od novogodišnjih sijalica, ima ulogu skulpture. Periku uključujemo u struju uglavnom za novogodišnje praznike i u nekim drugim specijalnim prilikama.
Ofucane i stare stvari su sada jako moderne. Zašto?
Nema se vremena i došlo je do hiperprodukcije i devalvacije kvaliteta svih stvari, tako da stvari više i ne mogu da dožive pravu starost. Veštački se kupuje vreme; umesto da se čeka, sada se samo plati. Nekada za izreku ''vreme je novac'', nije važilo i obratno, dok danas u nekim slučajevima, novac može da znači vreme.
Vaše stare stvari?
Jedna od najstarijih stvari koje imam je gitara koja ima oko 36 godina, što je za električnu gitaru strašno mnogo.
Moj otac, recimo, ima barku, koja je dizajnirana kao da je napravljena prije 200 godina; ona jeste stara nekih 40-ak godina, ali izgleda kao da je mnogo starija. A ja sam u Beogradu pronašao jednu staru barku, dizajniranu prije 100 godina koju ću dobiti skoro na poklon, jer vlasnici ne znaju šta bi sa njom. Ja ću pokušati da je restauriram i da napravim jedno plovilo koje će izgledati kao da je staro bar 300 godina.
Otkud fascinacija barkama – volite da plovite, pecate...?
Volim da plovim, ali volim i taj romantični 17-18 vijek, kada su jedrenjacima hrabri kapetani isplovljavali u daljine... Ne znamo kakva su to vremena bila, čine se mirnijim, ali sigurno su bila mnogo surovija. Kuga, ratovi, glad... Ipak, što su vremena opskurnija, to se po svom isteku čine romantičnijim.
Da li mislite da je fotoaparat ubio sećanje? Ljudi vole da drage fotografije urame i da se njima okruže, ali onda kao da zaborave na trenutke koje su u njima zarobljeni...
Pa ja mislim da nije tako. Mislim da je, zapravo, to trigerovanje vrlo važno za čovekovu memoriju, a tako u stvari fotografija i trigeruje (okida) sjećanje na konkretni događaj. Neke stvari potpuno zaboravimo i kada vidimo fotografiju, odmah se sjetimo tog trenutka. Fotografije su dobre, samo što recimo, ja kad putujem, ne fotografišem samog sebe, nego ono što vidim...
Recimo, bili smo na vrhovima Alpa prošle zime, svirali smo u Švajcarskoj i onda, kada smo došli na vrh planine, ja sam snimio okolne planinske vrhove, i sada vrlo često sebe hvatam kako gledam te slike, sjećam se i ponovno uživam u tom prizoru. Važno je samo šta slikaš...
Nije mi važno da se vidi da sam ja bio tu i tu – dovoljno mi je moje sjećanje. Ja sam jedan od rijetkih sretnika koji je uspio svoju sujetu, ljudsku, koju svi mi imamo, da u potpunosti zadovolji. To sam uspeo tako što sam, praktično, doveo sebe u toliki fokus i centar pažnje, da se ponekad pitam – kud' više?
Znači li to da želja za eksponiranjem (više) ne postoji?
Nije to više želja za eksponiranjem - to je zapravo postala jedna rutina u kojoj pokušavam, zapravo, da skrenem pažnju na proizvod koji pravim. I ovaj intervju je način da skrenem pažnju na svoj novi CD koji sam napravio, čija se postprodukcija trenutno obavlja u Londonu, što je fenomenalno, divno, krasno, sjajno, itd... pa ovim putem, taman pred Novu Godinu, podsjetio bih vaše čitateljke (i ponekog čitaoca) da mogu da kupe moj CD.
Ovo je pravi trenutak da se prokomentarise citav taj Fenomen «zvijezda» nastao kao nusproizvod masovnih medija. «Zvijezda» nije ni po cemu kvalitetnija od drugih ljudi, samo je prosto pristala da se prepusti toj medijskoj masineriji, od koje se izdrzava veliki broj ljudi, a «zvijzda» kao najnaivnija viri kao vrh ledenog brijega.
A CD se zove?
Zove se ''Obsisto benno'', a podnaslov je ''Nullus cantus sine labore fabricatus''. Evo, mozete i da objavite idejno rijesenje za omot, koji je uradio dizajner Vladan Srdic.
Da li naslov CD-a na latinskom, implicira da je isti rezervisan za bolje obrazovanu publiku?
Da! Svedoci smo, nakon transformisanja našeg društvenog sistema iz socijalističkog u kapitalističko, da se iz tržišnih razloga podilazi najneobrazovanijim slojevima stanovništva i najprimitivnijim ukusima. Ovo je neki moj sado-mazo odnos sa publikom; niti želim da prevodim ono što izgovorim na latinskom, niti želim da objašnjavam... Što sam više nerazumljiv nekom najširem sloju stanovništva, to znam da sam razumljiviji nekim odabranim ljudima, nekom bistrom, inteligentnom, obrazovanom i poštenom sloju koji su zapravo svi zaboravili u tržišnoj trci.
Mi se godinama i valjamo u blatu zato što nemamo pravu elitu, pošteno govoreći. Ovde je vrlo lako postati elita – dovoljno je da napraviš neki sumnjiv posao i drmneš milione preko noći, da bi išao na žurke, pio šampanjac, nosio skupa odijela i bio proglašen za elitu. Svako društvo na svijetu, svaku državu - vodi elita. Međutim, šta je to elita? To bi trebalo da bude najobrazovaniji, najmudriji sloj društva. Dakle, znanje je najveća moć i treba poštovati i plašiti se ljudi koji znaju. Treba imati strahopoštovanje prema njima.
Posledica je da u našoj kvazi-eliti, ima malo ljudi koji poseduju stvarni autoritet za plasiranje svojih stavova, a još manje je onih čiji su stavovi uopšte upotrebljivi. Šta je dovelo do toga?
Nažalost, uzroci takvog stanja su vrlo, vrlo duboki... oni se talože i stotinama godina se pišu u našim ćelijama... Samo mukotrpnim i samopregornim obrazovanjem i radom, možemo napraviti neki pomak. Nismo mi najsiromašnija zemlja u Evropi bez razloga. Postoje neki duboki razlozi za to. I nismo mi nekulturni zato što smo siromašni, nego smo siromašni zato što smo nekulturni. Njemačka, velika imperija, bila je sravnjena sa zemljom '45. godine, nije ni kamen na kamenu ostao. Nije bilo ničega. Zemlja im je bila podeljena na dva dijela, i bili su dugo pod okupacijom, i opet su jedna pod najvećih imperija na svijetu. Hirošima i Nagasaki su gradovi sravnjeni atomskom bombom, prašina na prašini nije ostala, a danas kao dva feniksa, spadaju među najljepše gradove na svetu. Zašto? Zato što je japanska kultura stara i oni se svoje tradicije drže. Ali tradicija ne znači da treba da samo sucemo brke i da slušamo gusle nedeljom. Tradicija je poštovanje kontinuiteta. Prvi problem sa diskontinuitetom kod nas je los manir, da kada čovek napuni 18 godina, on odmah prezre svoje roditelje, svog oca i ni pod razno neće da radi ono što su mu roditelji radili. Ti u Njemačkoj imaš pivare koje su stare 700 godina, koje svo to vreme drži ista familija. Ako ti je otac ljekar, ti nikako ne želiš da nastaviš njegov posao...
Da li je to neki organski bunt protiv samih roditelja, ili je u pitanju opštije osećanje odbijanja prošle generacije i njenih tekovina?
To je neki vrlo provincijalni osjećaj da sa tobom sve počinje i sve se završava. I da misliš da se svet okreće zbog tebe... Fasade zgrada propadaju, ne znače nam ništa jer ih mi nismo pravili, pa ih nemilice puštamo da se mrve i prljaju. Evo, jedna od najljepših stvari koje su besplatne, to su cvijeće i bašte. A ko ih ima? Ima samo kad se prođe preko Knića i Mrčajevaca, ta su, recimo, sela prelijepa. Tu žive ljudi koji strašno vole cvijeće i bašte, i kada prođeš tuda, to je milina. Pritom, oni nisu bogatiji od drugih ljudi - jednostavno imaju osjećaj za kontinuitet. To cvijeće, te biljke i njihova lepota, oni će da nas nadžive; zašto se ovde ljudi plaše da ulažu u ono što će da nas nadživi? Strah od prolaznosti, šta li... strašna pomisao da postoji nešto trajnije od nas... Ovde ljudi kad kupe stan, prvo što urade je da sruše sve pregradne zidove, pa da grade drukčije. Poriv da se sruši, da se počne od nule, od početka – to je neka duboka neuroza.
Zato je reciklaža...
...održavanje kvalitetnih stvari. Kultura čuvanja. U Švajcarskoj, majstorskoj zemlji, kuće su skromne, ali se besprekorno održavaju, šminkaju... Organizuju okupljanja vlasnika starih automobila, pa ko ima bolje održavan i stariji automobil, taj je veća faca.
Uslovi u kojima volite da stvarate – samoća, organizovanost i disciplina, ili kreativni haos, gužva?
I jedno i drugo, kombinovana metoda.
Dok se stvara ideja, moram da budem sam. Medjutim, kad krene realizacija, nastaje radna atmosfera kao kada se gradi kuca....
Šta mislite o Internetu kao bazi znanja i sredstvu za komunikaciju?
Internet je čovekov najveći izum svih vremena! To je jedini izum koji se piše velikim slovom - ni vatra ni točak se ne pišu sa velikim slovom. Omogućeno je da ljudi, kao kitovi, komuniciraju sa kraja na kraj svijeta, trenutno, i da je većina informacija kojima čovečanstvo raspolaže, svima u trenutku dostupna, što samu kompjutersku mrežu čini samostalnim intelektualnim potencijalom. Samo je pitanje trenutka kada će taj samostalni, pasivni intelektualni potencijal, pokazati svoju svijest i svoju volju. To je ono čime se futurolozi trenutno najviše bave. A ako se Isus Hristos bude pojavio, opet, on će se pojaviti preko Interneta.
Istakli ste da je znanje najveća moć. Koliku ulogu ima škola u davanju te moći pojedincima?
Škola ima više izražen socijalni, nego obrazovni učinak. Čovek je socijalno biće i on treba da nauči da živi u zajednici. Ja vidim po svojoj djeci kojoj je veoma prijao boravak u državnom vrtiću, i sada dijete ide u prvi osnovne, i prijatno sam iznenađen atmosferom koja vlada u školi i vrtiću. To je atmosfera jako dobra.
Zašto se bezobzirno ide ka redukovanju školskog gradiva i uskoj specijalizaciji?
U kapitalističkim zemljama, gdje elita drži sredstva za proizvodnju tj. kapital, nepoželjno je da budeš obrazovan. Zato se i prave te kvazi-škole koje od ljudi prave fah-idiote koji ništa ni o čemu ne znaju, osim o svojoj uskoj struci. Naša škola koja čini ljude univerzalno obrazovanima i zagovara renesansno obrazovanje, sticanje uvida u sve, napornija je, ali i vrednija napora od škola strogog usmerenja iz kojih izlaze ograničene mašine.
Kao takva, vremenom ce postati balast brutalnim trzisnim zakonima.
Ima li spasa?
Nema spasa. Tržište je jedna ajkula, okrutna, koja guta sve pred sobom, i tu nema spasa.
Kako onda, budućnost izgleda?
Jednog trenutka, kada se planeta bude toliko zagovnala, i kada se javi pretnja uništenjem čovečanstva, izdvojiće se neka vrsta ekološkog radikalnog internacionalnog pokreta, koji će, kao što je komunizam početkom 20. veka napraviti jedan rez u razvoju brutalnog kapitalizma... pa sjetimo se, u zlatno doba Sovjetskog Saveza, radno vrijeme u Njemačkoj bilo je petodnevno, sa osam časova radnog vremena dnevno, jer su zazirali od socijalizma. Međutim, čim je propao Sovjetski Savez, radno vrijeme je odmah povećano na 9-10 sati dnevno, radi se i subotom, otkazi se daju bez ikakvog pardona... U tom smislu, čovekova pohlepa i tržišna neman stalno teže da se napravi robovlasničko društvo i da se pritom ukenja planeta koliko god to može...
Tako je potpuno logično očekivati taj ERIP, pred kim će čovjek rigoroznije odgovarati ako posiječe drvo, nego da počini kakvo drugo krivično djelo.
Ekologija ili ekonomija?
Ljudi moraju da budu svjesni da je trenutno stanje vrlo nestabilno - ono se oslanja na Zemljine resurse koji su na izmaku. A sunčeva energija se ne koristi samo zato što su naftni lobiji toliko jaki, i tako će biti dok se sva nafta ne potroši.
Ja kad bih bio premijer Srbije, ja bih sva ogromna investiciona ulaganja, usmjeravao prema eksploataciji alternativnih izvora energije – vjetru, Suncu. Mi sada, da se na onu stvar postavimo, ne možemo da dostignemo švedski standard. Međutim, ako nemamo čistu vodu da pijemo, i čist vazduh da ga dišemo, onda nemamo ništa i živimo u zagađenoj zemlji sa lošim standardom. Ako treba da biram, da li ću da živim sa lošim standardom u čistoj sredini, ili ću da živim sa, samo za nijansu boljim, standardom u prljavoj sredini, onda biram prirodu i zdravlje.
Zar to neće smetati ostatku sveta kome ovaj prostor treba kao tržište za gorivo i sve što uz njega ide?
Inteligentan čovjek uvek nađe načina da te pretvori u roba. Samo je važno, koliko god se može, smanjiti manevarski prostor takvim namerama. Ja nisam antiglobalista, naprotiv, ja jesam globalista.
Međutim, moj globalizam je da ja u Skadarliji mogu da pojedem mongolski odrezak, da mogu da odem da sviram na Islandu kad me pozovu, da niko ne sme da izliva opasne hemikalije u rijeku i da znam da moja djeca žive u zdravoj sredini, da ako neko bije ženu u Africi, zna da sigurno ide u zatvor, i da, uopšte, ako neko maltretira svog sugrađanina, bilo da se to dešava u Australiji, ili na Kosovu, može da bude siguran da će mu pandur pokucati na vrata da ga spreči.
Moj globalizam podrazumeva da čitav svijet postane jedna država koja će da natera ljude da kompletan nuklearni potencijal usmjere prema kosmosu, jer ono što Zemlji, pored ljudi, najviše prijeti, jesu kiše asteroida. Iako, reklo bi se, pravim čudom zaštićena svojim planetama susjedima, postoji realna opasnost da nešto opasno i veliko udari u Zemlju. A mi smo toliko zauzeti svojom kurčevom politikom, da jedva da smo i primjetili da je pre par godina 6 džinovskih asteroida udarila, valjda u, Jupiter, koji se onako veliki, tresao od siline udara. Da je samo jedan od njih udario Zemlju, od nje ne bi ostalo ni ''z''. Pritom su došli niotkuda, tolikom brzinom. da ih astronomi nisu ni primjetili.
Za sada je uništavanje nebeskih tela moguće samo u kompjuterskim igricama. Imate troje dece – šta je za njih bolje: da gledaju televiziju ili da igraju igrice?
Gledanje crtanog filma je pasivna aktivnost, dok u igrici sve zavisi od igrača. Djeci nije interesantno ono na šta ne mogu da utiču, pa su im kompjuterske igre neuporedivo omiljenije od televizije. Igre im, takođe, razvijaju reflekse, teraju ih da brže razmišljaju, da se navikavaju na kompjutersko okruženje i da njime, na kraju, potpuno ovladaju. Mislim da su kompjuterske igre, pored toga što su zabavne, vrlo i korisne.
Dečija soba prepuna jarkih boja i svih mogućih igračaka – da li je to podsticajno okruženje za razvoj deteta?
Kada se dijete rodi, roditelji se trude da ga okruže raznobojnim, jarkim stvarima, smatrajući da će ga te boje veseliti i podsticati. Mislim da su to predrasude odraslih koji pogrešno doživljavaju svijet kako ga djeca vide. Smatram da u jednoj mirnoj, nepotrebnim informacijama nepretrpanoj sredini, lakše dolazi do izražaja ona unutrašnja šarolikost koju svakako treba negovati i podsticati. Ja da se probudim u sobi čiji zidovi vrište crvenom bojom... ma, ne znam kako bih i zaspao u takvoj sobi!
Kako izgleda prostor koji Vama prija – masivan nameštaj ili više praznine?
Sviđa mi se namještaj dugih, ravnih linija, materijali kao što su drvo, siga, zidovi od opeke... Da negde u svojoj okolini neprestano gledam kakav barokni, kitnjasti komad namještaja, dobio bih upalu mozga znajući da u 21. vijeku, među modernim materijalima i namještajem, držim neko čudovište iz 17. vijeka. Sve treba da bude u skladu sa svojom sredinom i okruženjem, pa i vremenom. Svedenost linija, udobnost, funkcionalnost – sve što podmiruje potrebe savremenog života, smatram lepim i korisnim.
Ako bude srece, uskoro cu poceti sa pravljenjem potkrovlja, samim tim treba koristiti lake, moderne materijale – gipsane pregrade i slično. Volim brodski pod, i to postaljen po dijagonali patosa, jer tako prostorija djeluje veća. Ono što želim da izvedem, je da na krov postavim solarne kolektore, koji bi preko sunčanih dana grijali vodu za domaćinstvo, i tako štedeli struju. Kako se planeta sve više zagreva, broj sunčanih dana u godini je i više nego značajan. Eto mog doprinosa korišćenju alternativnih izvora energije. Za kraj, praktican savjet: Kupite neonske sijalice sa obicnim grlom. Toliko su evoluirale da je svjetlost ljepsa nego sa obicnim sijalicama, traju 5 puta duze i trose 5 puta manje struje. A kostaju samo 350 dinara. Investicija se isplati nakon 2 mjeseca.
